BELI BOSILJAK (Stachys annua L.) je jednogodišnja, zeljasta biljka (sa snažnim karakterističnim i veoma prijatnim mirisom i aromom). Izraste od 30 do 40 cm sa razgranatom stabljikom. Mali, beli, dvousnati cvetovi razvijaju se u velikom broju na gornjem delu stabljike (višebojni su, beli, ružičasti ili purpurni). Listovi su bosiljka jajolikog oblika na dugim peteljkama i na krajevima šiljasti. Beli bosiljak (staračac, beli čistac) je dobro poznat i upamćen kao nekada dobra i duga pčelinja paša. To je korovska biljna vrsta iz familije usnatica koja se najčešće javlja posle žetve strnih žita. Najviše ga je bilo i ima u Vojvodini. Danas ga je sve manje, zbog primene savremene tehnologije u gajenju žitarica. Tako su znatno izmenjeni uslovi uspevanja bosiljka, nekada na daleko poznate i cenjene pčelinje paše. Istina, bilo je godina kada je ova paša umela da izneveri, ali su upamćene i godine kada su se od bosiljka dobijala dva, pa i tri vrcanja. U kontinuitetu od oko 100 dana, koliko je ova paša trajala, uvek se nalazilo dosta dana u kojima je bosiljak punio košnice.
Rasprostranjenost
Pradomovina bosiljka je Indija. Davno, već pre oko 5500 godina poznavali su ga Egipćani, o čemu govore ostaci biljaka pronađeni u grobnicama piramida iz toga razdoblja. Bosiljak je poznata i cenjena lekovita i začinska biljka . Prema nekim starim zapisima na prostoru srednje Evrope preneli su ga monasi u 12. veku. Na novim prostorima vrsta se udomaćila i uzgaja se u vrtovima. U južnim delovima Evrope ponegde se može naći i van vrtova. Za uzgoj bosiljka potrebna su gnojena tla bogata humusom, te sunčana i od vetra zaštićena staništa. Biljka je naročito osetljiva na niske temperature, a ne podnosi ni zalivanje hladnom vodom. Bosiljak se uzgaja u vrtovima i loncima. Cela biljka je veoma ugodnog mirisa.
Lekoviti deo biljke
Za lek se upotrebljava cela biljka sa semenom. Dosada utrvđene lekovite i delotvorne materije su: eterična ulja, cineol metil-kalvikol, tinol lineol, kamfor, jedan glikozid i kiseli saponin, kao i niz drugih još nedovoljno istraženih materija. Bosiljak u narodnoj medicini ima vrlo široku primenu kod lečenja ljudi i životinja. Primenjuje se kod lečenja upala (želuca, creva), kod kašlja, početnih stanja tuberkoloze, kod bolesti mokraćnih organa (bubrega, mehura). Najčećce se primenjuje u obliku čajeva.
Lekovito delovanje
Bosiljak se koristi za umirenje živaca, grčeva u želucu, lakše mokrenje, lečenje astme i zapaljenje bubrega. Koristi se, takođe, za poboljšanje apetita i protiv nesanice. Semenkama bosiljka leče se mokraćni organi. Dosada utvrđene lekovite i delotvorne materija su: eterična ulja, cineol metil-kalvikol, tinol lineol, kamfor, jedan glikozid i kiseli saponin, kao i niz drugih još nedovoljno istraženih materija.
Upotreba
Zbog svog slatkastog i prijatnog mirisa jedan je od omiljenijih začina u mnogim profinjenim kuhinjama sveta, pogotovo u italijanskoj i francusko-maritimnoj kuhinji. Upotrebljava se pri pravljenju povrćnih supa, umaka, testenine, pri pripremanju lakših jela od mesa, peradi, ribe i morskih plodova, te kao začin u umacima za salate. Od njega se pravi i poznati italijanski regionalni specijalitet pesto, umak od zrna pinije i bosiljka, sa maslinovim uljem. Bosiljak upotpunjuje i razne čajeve. Bosiljak deluje antibakterijski, umirujuće, protiv teškoća probave, grčeva i bolova. Upotrebljava se u lečenju bolesti mokraćovoda, upale creva, grčeva, povraćanja, nadimanja, zatvora i migrene. Zbog štetnog estragola koji je sadržan u bosiljkovom ulju, veća lekovitost se pripisuje indijskom bosiljku.
